El ko­man­dan­te Fi­del je vo­dio Ku­ban­ce po­la vi­je­ka, pre­ži­vio vi­še od 600 aten­ta­ta, is­pra­tio 11 ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka. Opla­ki­van je de­vet da­na i sa­hra­njen 900 ki­lo­me­ta­ra da­le­ko od Ha­va­ne – bez dr­žav­ne ce­re­mo­ni­je, su­vi­šnih ri­je­či i bez mno­go zna­me­nja.
Po­sli­je če­ti­ri da­na pro­no­še­nja kroz Ku­bu, Ka­stro­va ur­na je po­lo­že­na ne­da­le­ko od ma­u­zo­le­ja na­ci­o­nal­nog he­ro­ja Ho­se Mar­ti­ja, u gra­du San­tja­go de Ku­ba, u ko­jem je 1959. go­di­ne pro­gla­sio ne­za­vi­snost.
Naj­du­go­vječ­ni­ji vla­dar po­sli­je kra­lji­ce Eli­za­be­te, po sop­stve­noj že­lji je sa­hra­njen ona­ko ka­ko se ni­je oče­ki­va­lo, a te­le­vi­zij­ski pre­no­si su ot­ka­za­ni u po­sled­njem tre­nut­ku.
„Ka­stro se od­lu­čio da ode sa ovog svi­je­ta na na­čin na ko­ji je na ovom svi­je­tu bo­ra­vio – kao lič­nost ko­ja je odr­ža­va­la ne­po­sre­dan kon­takt sa sta­nov­ni­štvom. Ta­ko se mo­že tu­ma­či­ti to što sa­hra­na ni­je ima­la dr­žav­nič­ke ele­men­te, a po­seb­no onaj za­htjev da ško­le ni uli­ce ne no­se nje­go­vo ime”, ka­že isto­ri­čar De­jan Ri­stić.
Od 1959. go­di­ne, Ku­ba je u zna­ku Ka­stro­vih – pr­vo Fi­de­la, a za­tim nje­go­vog bra­ta Ra­u­la, ko­ji da­nas vo­di tu ka­rip­sku ze­mlju. Otu­da i iz­ne­na­đu­je to što sa­hra­na Fi­de­la Ka­stra no­si sim­bo­li­ku po­gre­ba ve­li­kih evrop­skih dr­žav­ni­ka 20. vi­je­ka, po­put, re­ci­mo, De Go­la.
„Po­ka­za­lo se da po­sto­ji raz­li­ka u ni­vo­i­ma kul­tu­re i pre­fi­nje­no­sti kod tih ve­li­kih dr­žav­ni­ka. Ti lju­di ko­ji ima­ju ne­ku go­spo­šti­nu u se­bi, kao De Gol i Ka­stro, ni­su pu­sti­li da od njih pra­ve bo­žan­stva, kao što su to ra­di­li Mao, Kim Il Sun, Kim Džong Il ili naš drug Ti­to”, po­ja­šnja­va isto­ri­čar Pre­drag Mar­ko­vić.
In­tim­nu sa­hra­nu, upr­kos to­me što je cio svi­jet pra­tio taj do­ga­đaj, že­lio je i je­dan od naj­ve­ćih dr­žav­ni­ka 20. vi­je­ka, čo­vjek ko­ji je 30 go­di­na vo­dio Fran­cu­sku, Šarl de Gol.
„Ne že­lim dr­žav­nu sa­hra­nu, ni pred­sjed­ni­ka, ni mi­ni­stre, ni na­rod­ne po­sla­ni­ke. Iz­ja­vlju­jem una­pri­jed da od­bi­jam sva od­li­ko­va­nja, po­smrt­ne či­no­ve, bi­lo iz Fran­cu­ske, bi­lo iz dru­gih ze­ma­lja. Ako bi do to­ga do­šlo, bi­lo bi pro­tiv mo­je vo­lje”, te­sta­men­tar­na je po­ru­ka naj­ve­ćeg fran­cu­skog dr­žav­ni­ka.
Ipak su se na sve­ča­noj mi­si u No­tr Da­mu 1970. go­di­ne oku­pi­li ugled­ni pred­stav­ni­ci 80 ze­ma­lja. Nje­go­va že­lja je po­što­va­na to­li­ko da je sa­hra­njen u po­ro­dič­noj grob­ni­ci u Ko­lom­be­ju, u pri­su­stvu rod­bi­ne, nje­go­vih ten­ki­sta i mje­šta­na.
Isto­vre­me­no, u sr­cu ze­mlje, u Pa­ri­zu, gra­đa­ni su na uli­ca­ma pje­va­li Mar­se­lje­zu.
Vin­ston Čer­čil, čo­vjek ko­ji je Bri­ta­ni­ju vo­dio kroz Dru­gi svjet­ski rat, imao je go­to­vo kra­ljev­sku ce­re­mo­ni­ju. U Lon­do­nu joj je, u Vest­min­ster­skoj ka­te­dra­li, pri­su­stvo­va­lo vi­še od sto­ti­nu de­le­ga­ci­ja. Me­đu­tim, kao i u De Go­lo­vom slu­ča­ju, ukop je bio lič­ni čin, da­le­ko od oči­ju jav­no­sti.
Šest da­na na­kon pro­sla­ve nje­go­vog 90. ro­đen­da­na, Bri­ta­ni­ja se opro­sti­la od čo­vje­ka ko­ji ju je za­šti­tio od na­ci­zma.
Od Čer­či­la su se opro­sti­li i čla­no­vi kra­ljev­ske po­ro­di­ce, i to lič­no kra­lji­ca Eli­za­be­ta, što je za kru­nu ne­u­o­bi­ča­je­no, jer bri­tan­ski mo­nar­si ne pri­su­stvu­ju ova­kvim sa­hra­na­ma već po­vor­ku po­zdra­vlja­ju sa te­ra­se Ba­kin­gem­ske pa­la­te.
Ka­da je 1953. go­di­ne pre­mi­nuo drug Jo­sif Vi­sa­ri­o­no­vič Džu­ga­švi­li Sta­ljin, ni­ko od sa­rad­ni­ka sa­ti­ma ni­je smio da mu pri­đe i pro­vje­ri da li se to za­i­sta i de­si­lo. On­da je i ci­je­la ze­mlja sta­la.
„Sta­lji­no­va sa­hra­na je po­ka­za­la jed­nu čud­nu stvar – da je čo­vjek ko­ji je po­bio naj­vi­še svo­jih po­da­ni­ka, je­dan od naj­ve­ćih kr­vo­lo­ka sop­stve­nog na­ro­da u isto­ri­ji, do­ne­kle, kr­va­vo oža­ljen. Hi­lja­de lju­di su po­gi­nu­le u ga­že­nju, jer je na­sta­lo stam­pe­do zbog že­lje obo­ža­va­o­ca da vi­de Sta­lji­na na od­ru”, sli­ke su ko­je is­ti­če isto­ri­čar Pre­drag Mar­ko­vić.
Isto­ri­ča­ri, da­lje, pam­te taj po­greb kao ti­pič­nu sa­hra­nu so­vjet­skog li­de­ra – gran­di­o­znu, po­ma­lo me­ga­lo­man­sku, dok isto­ri­čar De­jan Ri­stić na­ro­či­to is­ti­če hri­šćan­sku sim­bo­li­ku u ze­mlji ko­mu­ni­stič­ke ide­o­lo­gi­je.
„Tu po­sto­ji do­sta mo­me­na­ta iz hri­šćan­stva, ko­ji su pro­šli kroz re­i­de­o­lo­gi­za­ci­ju. Pri­je sve­ga, to je ma­sov­na po­sje­ta sa­hra­ni, vi­še­dnev­na ža­lost, ali i či­nje­ni­ca da je no­šen u otvo­re­nom kov­če­gu, iz­u­zet­no pod­sje­ća na hri­šćan­sku tra­di­ci­ju ko­ja je, u ovom slu­ča­ju, bi­la iz­vi­to­pe­re­na, a sve u ci­lju da se Sta­lji­nov lik za­ce­men­ti­ra u ko­lek­tiv­nom pam­će­nju”, ob­ja­šnja­va Ri­stić.
Na Sta­lji­no­voj sa­hra­ni je go­vo­rio i Ni­ki­ta Hru­ščov, ali isti taj Hru­ščov, po­što se ogra­dio od Sta­lji­na i nje­go­vog su­ro­vog tret­ma­na i ko­mu­ni­stič­ke dok­tri­ne 1961. go­di­ne, u po­la no­ći, pre­mje­šta Sta­lji­nov grob iz Ma­u­zo­le­ja na Cr­ve­nom tr­gu i po­hra­nju­je ga uz zi­di­ne Kre­mlja.
Čo­vjek ko­ji je za­jed­no sa Ni­ki­tom Hru­ščo­vim spri­je­čio Tre­ći svjet­ski rat, ubi­jen je u aten­ta­tu 1963. go­di­ne.
Za­hva­lju­ju­ći te­le­vi­zi­ji, ubi­stvo Džo­na Ke­ne­di­ja će bi­ti je­dan od naj­po­zna­ti­jih sni­ma­ka 20. vi­je­ka, a za­tim će isto to­li­ko gle­da­na bi­ti i nje­go­va sa­hra­na.
Iako je Abra­ham Lin­koln 1860. go­di­ne stra­dao na isti na­čin i iako je nje­gov kov­čeg pu­to­vao kroz se­dam ame­rič­kih dr­ža­va – ubi­stvo i sa­hra­na Ke­ne­di­ja su sli­ke ko­je svi­jet pam­ti.
Ne­du­go po­što je Ke­ne­di ubi­jen, na dru­goj stra­ni svi­je­ta je azij­ska čvr­sta ru­ka Mao Ce­dung spro­vo­dio Kul­tur­nu re­vo­lu­ci­ju, ko­ja je tra­ja­la sve do nje­go­ve smr­ti, 1976. go­di­ne.
Kraj Mao Ce­dun­ga u ne­ko­li­ko sli­ka mo­že se opi­sa­ti ova­ko: mi­li­o­ni lju­di na Tje­nan­me­nu, tri mi­nu­ta ću­ta­nja, In­ter­na­ci­o­na­la i bal­sa­mo­va­nje u ma­u­zo­le­ju u Pe­kin­gu.
Sa azij­skog kon­ti­nen­ta se pam­ti ma­sov­na hi­ste­ri­ja, pa­da­nje u ne­svi­jest pod ja­kim sun­cem Te­he­ra­na i sta­nje tran­sa me­đu mi­li­o­ni­ma Ira­na­ca ko­ji su 1989. go­di­ne sa­hra­ni­li vo­đu Iran­ske re­vo­lu­ci­je Aja­to­la­ha Ho­me­i­ni­ja.
Svi­jet je po­ma­lo zlu­ra­do gle­dao na op­štu hi­ste­ri­ju na sa­hra­na­ma Kim Il Sun­ga 1994. go­di­ne i Kim Džong Ila 2011. go­di­ne. Na sa­hra­ni pri­je pet go­di­na, za­pad­ni me­di­ji su iz­vje­šta­va­li da su su­ze u te­le­vi­zij­skom pre­no­su bi­le oba­ve­zne i da se ta­ko ku­po­va­la slo­bo­da.
Ju­go­sla­vi­ja je bi­la cen­tar svi­je­ta 8. ma­ja 1980. go­di­ne, na sa­hra­ni nje­nog do­ži­vot­nog pred­sjed­ni­ka Jo­si­pa Bro­za Ti­ta.
Bio je to naj­ve­ći skup, ko­ji je spo­jio ne­spo­ji­vo, sa ni­kad vi­đe­nih 209 de­le­ga­ci­ja, iz 127 ze­ma­lja.
Ti­tu su se po­klo­ni­li Mar­ga­ret Ta­čer i čla­no­vi kra­ljev­ske po­ro­di­ce, Le­o­nid Bre­žnjev, Hel­mut Šmit, Ja­ser Ara­fat, Ga­da­fi, Sa­dam Hu­se­in, Ča­u­še­sku, Mu­ga­be i mno­gi dru­gi.
Ko­li­ko je skup bio va­žan, go­vo­ri i po­da­tak da je Dži­mi Kar­ter, ko­ji je iz­o­stao zbog bo­le­sti, osim dr­žav­ne de­le­ga­ci­je na Ti­to­vu sa­hra­nu po­slao i svo­ju maj­ku.
„Do te mje­re je to bio zna­ča­jan do­ga­đaj, po pr­vi put su se sre­li, na pri­mjer, in­dij­ski i ki­ne­ski dr­žav­ni­ci, a nje­mač­ka štam­pa je pi­sa­la da bi bi­lo do­bro da su ta­kve sa­hra­ne če­šće, jer su us­put raz­go­va­ra­li i vo­đe dvi­je Nje­mač­ke. Ona je bi­la sa­mit svjet­skih dr­žav­ni­ka ka­kav se ni­je do­go­dio”, ka­že isto­ri­čar Mar­ko­vić.
To je bio i te­le­vi­zij­ski spek­takl, što je po­tvr­dio i ta­da­šnji glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik In­for­ma­tiv­nog pro­gra­ma RTS-a Du­šan Mi­te­vić, ko­ji ka­že da je to je­dan od naj­gle­da­ni­jih do­ga­đa­ja u isto­ri­ji svjet­ske te­le­vi­zi­je.
„Mi smo ta­da do­bi­li iz­vje­štaj od Evro­vi­zi­je da je, po­sli­je spu­šta­nja čo­vje­ka na Me­sec, ka­da je isto­rij­ske ri­je­či re­kao Nil Am­strong, te­le­vi­zij­ska sa­hra­na bi­la dru­gi ve­li­ki te­le­vi­zij­ski spek­takl”, re­kao je Mi­te­vić u do­ku­men­tar­nom fil­mu „Sa­hra­na”.
Iako je ka­me­ra hi­rur­ški pre­ci­zno i plan­ski do­ku­men­to­va­la sva­ki mo­ment, ipak je osta­lo mje­sta za te­o­ri­je za­vje­re.
Na­i­me, upr­kos to­me što su dvi­je film­ske ka­me­re sni­ma­le spu­šta­nje Ti­to­vog kov­če­ga u Ku­ći cvi­je­ća, ti snim­ci ni­su za­vr­ši­li u pro­gra­mu. To je bi­lo do­volj­no za sum­nju jav­no­sti i za po­sta­vlja­nje pi­ta­nja da li je Ti­to uop­šte sa­hra­njen. Za­tim je usli­je­di­la di­le­ma zbog če­ga po­kraj Ti­to­vog ime­na ne­ma pe­to­kra­ke.
Nov i ne­sva­ki­da­šnji po­da­tak iz­no­si De­jan Ri­stić, za­hva­lju­ju­ći do­ku­men­ta­ci­ji Film­skih no­vo­sti, ko­je su, bi­lje­že­ći Ti­to­vu po­sje­tu Ele­o­no­ri Ru­zvelt, ri­je­ši­le ovu za­go­net­ku.
„To­kom bo­rav­ka u SAD 1960. go­di­ne, Ti­to je iz­ra­zio že­lju da se sret­ne sa Ele­o­no­rom Ru­zvelt i da po­sje­ti grob i oda po­čast svom rat­nom sa­bor­cu Fren­kli­nu Ru­zvel­tu. Oni su mu iza­šli u su­sret, po­sje­tio je nji­ho­vo po­ro­dič­no ima­nje i oti­šao do Ru­zvel­to­vog gro­ba. Na na­še iz­ne­na­đe­nje, Ru­zvel­tov grob je je­dan ve­li­ki mer­mer­ni sar­ko­fag, gdje su sa­mo bi­o­graf­ski po­da­ci – ime, pre­zi­me i go­di­na ro­đe­nja. Ti­to je ti­me bio to­li­ko im­pre­si­o­ni­ran da je tra­žio da bu­de sa­hra­njen na isti na­čin. Nje­go­va grob­ni­ca u Ku­ći cvi­je­ća je u pot­pu­no­sti is­ko­pi­ran Ru­zvel­tov grob”, po­ja­šnja­va Ri­stić.
Mi­li­o­ni su pri­su­stvo­va­li, mi­li­jar­de gle­da­le sa­hra­ne pa­pe Jo­va­na Pa­vla II, za­tim prin­ce­ze Da­ja­ne, sve za­hva­lju­ju­ći te­le­vi­zi­ji. Afri­ka je istin­ski ža­li­la mi­ro­tvor­ca Nel­so­na Man­de­lu i to je po­sled­nji li­der ko­ji je, kao i Ti­to, oku­pio ne­spo­ji­ve de­le­ga­ci­je.
Ne­spo­ji­vo sa Ti­to­vom sa­hra­nom je, me­đu­tim, bi­lo to što je ona bi­la voj­nič­ki pre­ci­zno or­ga­ni­zo­va­na.
Man­de­li­na sa­hra­na je po­ka­za­la da ži­vi­mo u svi­je­tu sel­fi­ja, pa se sa te sa­hra­ne pam­te sel­fi fo­to­gra­fi­je ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Ba­ra­ka Oba­me, ali je do­ga­đaj po­ka­zao da ži­vi­mo i u svi­je­tu oči­gled­nih ob­ma­na, jer je la­žni tu­mač zna­kov­nog je­zi­ka pred mi­li­on­skim audi­to­ri­ju­mom po­ka­zi­vao je­zik ko­ji – ne zna.
De Gol je jed­nom pri­li­kom ci­ti­rao So­fo­kla: „Tre­ba sa­če­ka­ti noć da bi se vi­dje­lo ka­ko je dan bio li­jep, tre­ba sa­če­ka­ti smrt da bi se su­di­lo o ži­vo­tu”.(RTS)